Uticaj idealizovane percepcije o grčkoj klasičnoj starini na procese konstruisanja slovenstva i ideologiju panslavizma

 Autor: Kristijan Obšust

 

Apstrakt

U radu su analizirani uticaji dominantne devetnaestovekovne percepcije o grčkoj klasičnoj starini i antičkoj Grčkoj kao „kolevci evropske kulture” na procese konstruisanja slovenstva i ideologiju panslavizma. U kontekstu analize, sagledane su osnovne karakteristike uticaja proizašlih iz idealizacije antičke Grčke na procese konstruisanja slovenskog pannacionalnog identiteta, odnosno na stvaranje koncepcije sveslovenske uzajamnosti i ideologije panslavizma u prvoj polovini devetnaestog veka. U tom pravcu, takođe su analizirane i karakteristike uticaja onovremene zapadnoevropske tendencije idealizovanja grčke klasične starine na dela vodećih slavista i slavofila, odnosno na radove ključnih ličnosti slovačkog i češkog narodnog preporoda. Pored navedenog, u radu je ukazano i na pojedine aspekte percepcije antike na prostoru Češke i drugih slavofonih teritorija u periodu od XIV do XVIII veka.

Ključne reči: slovenstvo, panslavizam, kolektivni identitet, percepcija klasične starine, stvaranje (izmišljanje) tradicije


Kompleksni procesi konstruisanja slovenstva[1] u politici i nauci kao specifičnog oblika nadnacionalnog identiteta, odvijali su se u značajnoj meri paralelno sa procesima stvaranja slovenskih nacionalnih identiteta i prožimali su se sa procesima izmišljanja širokog korpusa (sve)slovenskih tradicija (vidi Obšust 2013). Izuzev različitih oblika mitizacija nastalih u kontekstu dela romantičarske istoriografije koja su težila da razotkriju starost i poreklo slovenskog porekla i etnonima, brojne istoriografske, lingvističke i literalne tendencije koje su započele krajem osamnaestog veka i koje su kulminirale u prvim decenijama devetnaestog veka, izuzev ostalog, težile su da prošlost Slovena na određeni način vežu za staru Grčku i antičke Grke. Ovakva želja nosilaca procesa slovenskih nacionalnih emancipacija i zagovornika različitih formi ideja i ideoloških konstrukcija vezanih za slovenstvo, temeljila se i proisticala je iz prethodno uspostavljene tendencije vezane za glorifikaciju svih aspekata nasleđa stare Grčke koja je još od sredine osamnaestog veka u zapadnoevropskim društvima smatrana opštim uzorom superiorne civilizacije, odnosno savršene države, društva i kulture. Formiranje takve percepcije o antičkoj Grčkoj i njenoj kulturi kao najreprezentativnijem primeru ,,idealne države i društva”, koje je iznedrilo najznačajnije i najsavršenije tekovine „zapadne civilizacije”, konstruisano je u specifičnim društvenim okolnostima koje su postojale u zapadnoevropskim društvima između sredine osamnaestog i prve trećine devetnaestog veka (Obšust 2012). Stepen glorifikacije i idealizacije grčke starine verovatno se najbolje reflektuje i sažima kroz  formulaciju koja je incijalno smišljena od strane ideološkog tvorca neoklasicizma J. J. Vinkelmana (Johann Joachim Winckelmann 1717–1768) o Grčkoj klasičnog perioda kao „kolevci evropske civilizacije” (v. Babić 2008; Settis 2006). Po Vinkelmanu koji je sopstvena viđenja antičke umetnosti izneo u svojim delima „Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu” iz 1755. i „Istorija drevne umetnosti” iz 1764. godine, umetnost, ali i celokupno stvaralaštvo klasičnog perioda oličeno kroz sliku Atine u petom veku stare ere, predstavlja vrhunac i najviši stupanj ukupnog civilizacijskog razvoja uopšte.[2] Kulminaciju fascinacije antikom i glorifikovanja stare Grčke predstavljala je dalekosežna i sveobuhvatna reforma celokupnog obrazovnog sistema koju je sproveo Vilhelm fon Humbolt (Wilhelm von Humboldt 1767–1835). Tom reformom celokupno nasleđe antičke Grčke je zapravo ugrađeno u temelje akademske pismenosti prosvetiteljske Evrope a (uslovno) i u temelje nacionalnih identiteta brojnih zapadnoevropskih naroda (Obšust 2012).

Procesi stvaranja slovenskih nacionalnih identiteta koji su sa izuzetkom ruskog započeli sa određenim zakašnjenjem u odnosu na stvaranje pojedinih zapadnoevropskih nacionalizama, odnosno kako ih Miroslav Hroh naziva „velikih nacija” (v. Hroch 2000; 2003), takođe su u skladu sa onovremenom tendencijom težili da se na određeni način nadovežu na nasleđe i prošlost antičke Grčke klasičnog perioda. Sa tim ciljem, u procesima konstruisanja slovenskih nacionalnih identiteta – koje Hroh u svojoj tipologiji nacionalnih pokreta označava terminom male nacije, odnosno nedominantne etničke grupe (Hroch 2000) – ključni akteri, tj. nosioci nacionalnih emancipacija nastojali su da, pretežno putem lingvistike i uz pomoć istoriografije, Slovene direktno ili analogijama što više vežu i poistovete sa starim Grcima. Opšta fascinacija antikom koja je zahvatila zapadnoevropska društva doprinela je da se antička Grčka posmatra kao vrhunac dostignuća svih civilizacijskih tekovina i ideal kome treba težiti, odnosno kao temelj ,,prirodno superiorne” zapadne civilizacije u odnosu na Druge. Uvažavajući ovakvu percepciju, a ujedno želeći da Slovene predstave kao kolektivitet, odnosno kao „stari i civilizovan” evropski narod koji ni po čemu ne zaostaje, a u određenim aspektima i prevazilazi svoje susede – posebno Germane posmatrane sa antagonističkih pozicija – onovremene slovenske intelektualne elite na prostoru Habzburškog carstva, kao nosioci procesa stvaranja slovenskih nacionalnih identiteta, težile su da grčku klasičnu starinu usade u temelje (sve)slovenskog idejnog korpusa. Odnosno, budući da je idealizovana antička Grčka nešto ranije predstavljena kao „kolevka evropske kulture” i kao takva postala sastavni deo identiteta novostvorenih zapadnoevropskih nacionalizama, onovremene slovenske intelektualne elite su nastojale da po ovom šablonu predstave i sopstvenu etničku prošlost, naravno uz unošenje pojedinih dodatnih specifičnosti. Pri tome, klasična grčka starina je posebno bila bitna u radu nosilaca slovenskih ideja, kao i u delima tvoraca ideologije panslavizma koji su, bazirajući se na Herderovskim postulatima, tražili brojne analogije između starih Grka i Slovena koje su posmatrali kao jedinstveni etnički kolektivitet umnogome srodan Grcima.

Pre nego što se ukaže na karakteristike i značaj onovremene percepcije o grčkoj klasičnoj starini  za procese koje su se odnosili na konstrukciju slovenstva i stvaranje (sve)slovenskih tradicija, treba ukratko ukazati na pojedine aspekte shvatanja antike u kontekstu slovenskih kulturnih izraza u periodu između XIV i XVIII veka, odnosno u periodu do formiranja diskursa o staroj Grčkoj kao kolevci evropske kulture.

Pojedini aspekti percepcije antike na prostoru Češke i drugim slavofonim teritorijama od XIV do XVIII veka

Odmah na početku ovog dela teksta treba napomenuti da se recepcija antičkih elemenata u datom vremenskom periodu jasnije može sagledati isključivo u češkom kontekstu. Prvi razlog za ovakvu poziciju u kontekstu istraživanja predstavlja praktično potpuni deficit izvora za druge teritorije na kojima je živelo slavofono stanovništvo. Drugi razlog je vezan za specifikum srednjovekovnog perioda u Češkoj, odnosno za kompleksne društvene, političke, konfesionalne i kulturne tendencije koje su postojale na ovom prostoru a koje su bile pogodne za recepciju različitih elemenata iz korpusa koji se krajnje proizvoljno i uslovno može okarakterisati kao uticaj antičkog nasleđa i tradicije u srednjovekovnoj i ranoj novovekovnoj Evropi.

Prvi ozbiljniji pokušaj obnove antičkog kulturnog i političkog nasleđa u evropskoj srednjovekovnoj istoriji  predstavlja tzv. karolinška renesansa[3], a nakon nje i otonska renesansa koja je ujedno ostavila i prve značajnije tragove na arhitekturu, likovnu umetnost i literaturu na prostoru Češke (Zumr 2006, 178). Kako ističe J. Bažant, češke zemlje su povremeno u izvesnom smislu sa manjim zakašnjenjem pratile ove procese, tako da su se npr. odjeci karolinške obnove kod Čeha pojavili sa zakašnjenjem od oko jednog veka (v. Bažant 2000). Međutim, otonska renesansa se za razliku od karolinške širila istovremeno i paralelno sa procesima u okruženju i svakako su se njeni uticaji manifestovali na različite forme poput arhitekture, umetnosti i literature, pri čemu su je koristili i vladari iz češke dinastije Pšemislovića (Přemyslovci) u ostvarivanju svojih političkih interesa (vidi Zumr 2006, 178). Ovaj uticaj antike u slovenskoj (češkoj) sredini je u početku bio spontanog karaktera da bi postepeno vremenom inspiracija antikom postajala sve svesnija, oblikovanija, a kasnije i programski potpunija. Uticaj antike dobija naročito na značaju tokom vladavine Karla IV Luksemburškog (1316–1378), češkog kralja i cara Svetog rimskog carstva. On je posebno podsticao rane humaniste i, između ostalog, kontaktirao je i sa Frančeskom Petrarkom. Tokom njegove vladavine dolazi do ubrzanog intelektualnog razvoja u češkim zemljama.[4] Taj opšti progres se najbolje manifestovao osnivanjem Karlovog univerziteta (Universitas Carolina) 1348. godine u Pragu, inače najstarijeg univerziteta u Centralnoj Evropi i na prostoru slovenskih zemalja. Odnosi i priroda izvesnog oblika korelacije između antičkog kulturnog nasleđa i slovenske, tj. češke srednjovekovne kulture su krajnje kompleksni i bez obzira što se moraju sagledati u kontekstu srednjovekovne evropske kulture, oni su svakako imali i određene specifičnosti tipične za češku sredinu.[5] Jasno je međutim da se kod Čeha nije radilo o direktnom kontaktu i odnosu sa antikom, već da su ovi kontakti bili posredovani. Odnosno, dolazilo je zapravo do specifične tendencije apsorbovanja različitih antičkih uticaja. U tom smislu, inicijalno je inspiracija antičkim kulturnim nasleđem prvenstveno dopirala iz zapadnoevropskih kulturnih centara, a samo u pojedinim slučajevima pojavljuju se antički uticaji posredstvom vizantijskih struktura, kao što je to primetno u oblasti likovne delatnosti (Varcl et al. 1978, 14).

Za razliku od prostora zapadnoslovenskih srednjovekovnih država, u Rusiji kao i na južnoslovenskim prostorima antički uticaji u ovom periodu nisu postojali ili su bili izuzetno retki i marginalni u odnosu na vizantijske tradicije koje su igrale bazičnu ulogu, pre svega u kontekstu uspostavljanja političkih premisa i imaginarija onovremenih ruskih intelektualnih i političkih elita.  Prema tome, poput mnogih ostalih delova Evrope i kulturna sredina na prostoru Češke, a (uslovno) i Poljske i Slovačke, na određeni način je apsorbovala, odnosno prihvatala inspiracije antičkog kulturnog nasleđa u tolikoj meri koliko je to bilo moguće s obzirom na geografske, kulturne i društvene uslove. Svakako, ova sredina u kontekstu recepcije antičkih uticaja nije imala jasnu etničku signifikaciju, te se ne može bezuslovno odrediti kao slovenska.

Snaga akceptovanja antičkog sadržaja bila je spojena i sa razvojnim elementom i konstruisanjem domaće češke, a uslovno i obrisa šire slovenske tradicije. U tom pravcu, delatnost Karla IV mogla bi se posmatrati kao ključna, budući da od perioda njegove vladavine Prag kao centar češke kulture ujedno postaje značajno evropsko središte iz kojeg su izlazili stari materijali evropske latinske literature. Na taj način je širenje antičkog uticaja omogućeno i češkim kulturnim okvirom, čime poruka antičkog stvaralaštva, naslonjena na razvijenu domaću (češku) tradiciju, prestaje da bude samo predmet recepcije i postaje stvar produkcije (Varcl et al. 1978, 14). Još od vremena Karla IV formirali su se uzajamni odnosi sa predstavnicima humanizma, a kasnije i sa nosiocima italijanske renesanse, što je ujedno doprinosilo sve intenzivnijoj recepciji antičkog nasleđa. To se najbolje uočavalo posebno u oblasti literature, čime je značaj ovog prostora, a pre svega Praga, prevazilazio regionalne okvire. Tragovi ranog italijanskog humanizma i renesanse prilično su izraženi u različitim sferama kulture. Tokom XIV veka posebno se ističu ličnosti kao što su humanistički pisac Jan iz mesta Sředy (Jan IX. ze Středy), umetnik i treći praški arhiepiskop Jan iz Jenštejna (Jan z Jenštejna), zatim italijanski humanista i političar Cola di Rienzo koji je jedno vreme boravio na dvoru Karla IV u Pragu, kao i druge ličnosti koje su značajno uticale na oživljavanje antike. Na osnovu prethodno navedenih imena, uočava se da su neke od ovih ličnosti sasvim sigurno mogle imati slovensko, tj. češko etničko poreklo.

Period Husitskih ratova (1420–1434) nije značajnije prekinuo ove uticaje, tako da i u ovom periodu elementi italijanske renesanse u značajnoj meri prodiru u slovensku i češku kulturu. Jan Hus, ne samo da se dobro orijentisao u grčkoj filozofiji i poznavao anegdotske doživljaje njenih predstavnika već je sa zadovoljstvom to koristio u svom stvaralaštvu, ali je takođe upotrebljavao i antičke realije u korist odbrane husitske ideologije (Zumr 2006, 178). U tom smislu, Hus je veoma često citirao brojne antičke autore, odnosno koristio njihove citate za argumentovanje sopstvenih stavova (Varcl et al. 1978). Nakon okončanja Husitskih ratova, nastavlja se intenzivniji prodor humanizma i renesanse, što vremenom dovodi do stvaranja određenog oblika sinteze sa domaćom reformatorskom tradicijom. Epoha renesanse ostavila je značajne uticaje u češkoj kulturi XIV i XV veka, i svakako da je antika u ovom periodu dobila i na prostoru Češke značaj kakav je imala u ostalim regionima srednje Evrope.

Začeci slovenskih ideja su se na određeni način reflektovali upravo u kontekstu delovanja husitskog pokreta i to pre svega u smislu percepcije husitskih teologa o značaju ćirilometodske tradicije, kao i u raspravama o slovenskom lingvističkom jedinstvu (Obšust 2013, 54). Tako se tokom XVI i XVII veka sinteza humanizma i domaćih reformatorskih tradicija pojavljuje u radu ličnosti poput humaniste, teologa i filozofa Jana Amosa Komenskog (Jan Amos Komenský), koji je bio pod uticajem neoplatonističkih ideja, kao i pedagoga, humanistističkog pisca i teologa Jana Blahoslava, odnosno u njegovom pedagoškom i estetskom shvatanju češke jezičke kulture (Zumr 2006). Dela ove dvojice autora, a posebno Komenskog, predstavljaju jednu od prvih rasprava vezanih za slovensko lingvističko jedinstvo na koju će se kasnije u kontekstu ideologije panslavizma i proklamovanja različitih slovenskih ideja nadovezivati brojni autori. Ipak, percepcija antike u ovakvom obliku postojala je isključivo samo na prostoru koji zauzima savremena Češka, donekle Poljska i Slovačka, odnosno kod zapadnih Slovena. Na prostoru južnoslovenskih zemalja koje su u međuvremenu postale sastavni deo Osmanskog ili Ugarskog carstva, u slovenskom etničkom korpusu, antički uticaji na stvaralaštvo praktično nisu postojali. Prostor Rusije, odnosno istočnoslovenski prostori, još od srednjeg veka su bili pod uticajem vizantijskog korpusa tradicija.

Strujanje humanističkih i renesansnih uticaja u Češkoj postojalo je i neposredno nakon bitke na Beloj Gori 1620. godine, naročito kod fizičara i lekara Jana Marka Marcija (Jan Marcus Marci), koji je takođe bio pod uticajem neoplatonizma. Međutim, kao posledica Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648), došlo je do značajnije stagnacije u smislu prodiranja antičkih elemenata u češku i slovensku kulturu. Ideje humanističkog načina razmišljanja u oblasti stvralaštva i nauke su postale strane snagama koje su težile da ostvare refeudalizaciju i rekatolizaciju.  Prodiranja antičkih uticaja u sklopu humanističkih i renesansnih tradicija zaustavljena su jezuitskom novoskolastikom pretežno španske provenijencije u periodu od jednog veka  (Zumr 2006, 179). Novi nosioci vlasti su se trudili da svestrano eliminišu kulturnu povezanost sa husitizmom, a samim tim i sa tzv. narodnim humanizmom[6], koji je nastao osobenom sintezom domaćih tradicija sa idejama italijanskog humanizma (Varcl et al. 1978, 208–212).

Za period od sredine sedamnaestog do druge polovine osamnaestog veka postoji priličan deficit adekvatnih izvora koji bi pružili relevantnu sliku o eventualnim inspiracijama antikom čak i na prostoru Češke gde su oni do ovog perioda svakako bili vidljivi. Generalno posmatrano, dugi vremenski period od kraja Husitskih ratova pa sve do početka češkog i ostalih slovenskih narodnih preporoda, karakteriše nesimetričnost u prihvatanju elemenata antičke kulture kako na prostoru Češke tako i na drugim slovenskim prostorima gde je respektovanje elemenata antičke kulture i tokom ranijih perioda bilo incidentno ili uopšte nije postojalo. Prilično kompleksne socijalne, političke i verske prilike na  prostoru Češke, kao i različiti odnosi prema antici tradicionalnih vladajućih elita sa jedne, i građanske klase sa druge strane, doprineli su konfuznoj situaciji koja karakteriše ovaj period. Ostaje pre svega otvoreno pitanje koje se odnosi na kompleksnost prirode uticaja antike. Posebno zbog toga, što je prilično nejasno da li su inspiracije antikom bile sistematski prihvatane od strane sredine kao što je to na ovom prostoru bilo ranije što ga čini jedinstvenim u slovenskom svetu, ili je prenošenje uticaja imalo spontani karakter. Na osnovu raspoloživih indicija ne može se govoriti o nekakvom opštem obožavanju antike čak ni kod pripadnika elite. Međutim, sa druge strane recepcija antike je nesumnjivo u izvesnoj meri ipak postojala, što je svakako bilo uslovljeno celokupnim prethodnim razvojem. Period od husitskih ratova do narodnog preporoda na prostoru Češke u kontekstu recepcije antike u suštini obuhvata dva oštro podeljena perioda, a kao granica između njih tradicionalno se uzima bitka na Beloj Gori (v. Varcl et al. 1978).[7] Prvi period se sa aspekta likovne umetnosti karakteriše kao renesansni period – ili pak sa gledišta razvoja literarnog i ideološkog kao period humanizma i reformacije, dok je drugi period okarakterisan kao razdoblje baroka, ili kao period antireformacije (Varcl et al. 1978, 207). Bez obzira na ovako oštro postavljeno razgraničenje u kontekstu predložene podele – koje bi inače trebalo dodatno preispitati po pitanju adekvatne utemeljenosti s obzirom na prethodno ukazanu tendencioznost u kontekstu percipiranja bitke na Beloj Gori kao prelomnog trenutka što predstavlja tendenciju proizašlu iz percepcije o ovom događaju koja je stvorena u procesu češkog nacionalnog preporoda – jasno je da su oba predložena perioda, bez obzira na spornost događaja kojim su razgraničeni, definisana na osnovu sopstvenih korpusa različitih konstelacija koji su uticali na raznovrsne i prilično suprotstavljene obrasce recepcije elemenata antike.[8]

Uticaj grčke klasične starine na konstruisanje slovenstva i stvaranje (sve)slovenskih tradicija

Nastanak ideala o antičkoj Grčkoj klasičnog perioda u Nemačkoj tokom druge polovine osamnaestog veka u kontekstu opšte helenofilije, istakao je grčki polis i klasičnu starinu kao opšti univerzalni uzor kome treba težiti, te je u tom smislu zanesenost antikom i njenim političkim, društvenim i kulturnim dostignućima doprinela da se u Evropi tog perioda klasični koreni evropske civilizacije percipiraju kao najbitniji faktor u njenoj zajedničkoj istoriji. Time je stvoren idealni konstrukt ,,starih Grka”, naroda obdarenog umetničkim, misaonim i političkim sposobnostima, čiji su svi pripadnici delili iste vrednosti i isto osećanje pripadanja zajednici (Babić 2008, 61). U XVIII i na početku XIX veka kada su se raspadali feudalni staleži uz proklamovanje antičkih vrednosti, pojavljuje se takozvani „novi humanizam” (Svoboda 1957, 5).[9]  Strujanja koja su u tom periodu zahvatila veći deo Evrope, svakako su dopirala i do onovremenih intelektualnih elita slovenskih naroda i to pre svega onih ličnosti koje su živele i delovale na prostoru Habzburške monarhije. Tako su početkom devetnaestog veka, oslanjajući se pre svega na Herderovski opis Slovena[10], nekoliko ključnih nosilaca procesa vezanih za konstrukciju slovenskog idejnog korpusa i ideologije panslavizma nastojali da klasičnu grčku starinu na brojne načine povežu sa prošlošću Slovena koje su na različite načine percipirali kao jedinstveni kolektivitet. Uzimajući u obzir karakter slovenskih narodnih preporoda kao specifičnih kulturnih pokreta koji su prvenstveno bili usmereni na obnavljanje i kodifikaciju jezika kao i na konstruisanje svesti o nacionalnom identitetu, nije iznenađujuće što je onovremeni zanos starom Grčkom koji je u tom periodu bio na vrhuncu kulminacije u većini evropskih društava, uticao i na pojedine segmente samih preporoda i to pre svega u kontekstu literature i istoriografije. Nosioci procesa češkog i slovačkog narodnog preporoda koji su klasičnu grčku starinu u skladu sa onovremenim opštim trendom postavljali kao vrhunski uzor kome treba težiti, zapravo su je svojim delovanjem inkorporirali u (sve)slovenski kontekst. Ipak, u češkom i opštem slovenskom kontekstu antički ideal, u obliku u kakvom je bio formulisan novohumanističkim pokretom, prodirao je među Čehe i ostale Slovene sa zakašnjenjem, što je bilo u vezi sa tadašnjim stanjem češkog i drugih slovenskih društava koja nisu imala dovoljno široku intelektualnu osnovu koja bi mogla da se sa takvim idealom poistoveti (v. Zumr 2006: 180, kurziv moj).

Među predstavnicima slovenske inteiligencije koja je živela i delovala na prostoru Habzburške monarhije tokom poslednje trećine i prve polovine devetnaestog veka, klasična starina se prvenstveno pominje u kontekstu različitih lingvističkih rasprava koje su predstavljale glavnu osobenost slovenskih narodnih preporoda. Praktično kod svih slovenskih autora je pri tome bio naglašen motiv o harmoničnosti, slobodi i superiornosti starih Grka, što je inače predstavljalo neku vrstu onovremenog standardnog šablona koji je stalno iznova ponavljan prilikom opisivanja starih Grka.

U daljem tekstu biće ukazano na značaj grčke klasične starine u radovima pojedinih ključnih nosilaca slovenskih ideja kao i u delima najznačajnijih predstavnika češkog i slovačkog narodnog preporoda koji su nastojali da nasleđe antičke Grčke na određeni način povežu ili inkorporiraju u slovenski idejni korpus i slovenske nacionalizme.

Češki i austrijski plemić F. J. Kinski (František Jozef Kinský 1739–1805) u svom delu „Erinnerungen über einen wichtigen Gegenstandiz 1773. godine bavio se ideološkom problematikom delovanja antike. Po njemu, najbitniji instrumentalni značaj klasičnih jezika je u tome što oni predstavljaju sredstvo ka dostizanju višeg humanističkog obrazovanja. Zastupajući ovakav stav Kinski je izneo argumentaciju u korist češkog jezika tvrdeći da je on ne samo blizak nego i srodan sa grčkim ili latinskim i da ima slične visoko cenjene kvalitete (v. Zumr 2006, 180).[11]

Prvi značajniji autor koji je u svojim radovima vezanim za rasprave o češkom jeziku ukazao na značaj klasične starine bio je jedan od najbitnijih predstavnika češkog narodnog preporoda, pisac, filolog, leksikograf i prevodilac Josef Jungman (Josef Jungmann 1773–1847). U svom uticajnom tekstu iz 1827. godine „O klasičnoj literaturi i njenoj važnosti” Jungman je istakao značaj oslanjanja na antičku tradiciju kao na neprikosnoveni ideal. Po njemu je literatura, koja svoje uzore treba da crpi iz klasične književnosti, ključni uslov i sredstvo za uspostavljanje „narodne svesti i narodnog jezika”. Rukovodeći se mišlju da suštinu narodnosti i narodne svesti stvara jezik i svest istorijskog kontinuiteta, Jungman naglašava potrebu za praćenjem uzora svojstvenog Grcima kod kojih je literatura bila uslovljena slobodom pa je mogla postati klasična i uzvišena (v. Zumr 2006). On ukazuje na potebu ka postizanju klasičnosti u literaturi, koja se odlikuje harmonijom, umerenošću, kao i jedinstvom sadržaja i forme. Ovakve ideje Jungman je u određenoj meri crpeo i iz Aristotelovih dela. Kod Jungmana se nije radilo o proučavanju estetskih kategorija u užem smislu reči, već je njegov interes takoreći bio sociološki: kod njega se radilo o saznanju, pod kakvim uslovima se literatura i jezik mogu optimalno razvijati, šta utiče na njihov razvoj, i kada i kako mogu dostići vrhunac, odnosno klasični stepen (Zumr 2006, 181). Njegova težnja ka stvaranju adekvatnih uslova za uzdizanje češkog  jezika na stepen savršenstva kakvog je po njemu on posedovao u periodu pre tragično percipiranih događaja na Beloj Gori, odnosno pre njegove ruralizacije, neosporno je mogla videti uzor samo u literaturi klasičnog perioda, odnosno u delima antičkih pisaca koja su po Jungmanu karakterisali sklad i savršenstvo.[12] Jungman je u svojim radovima bio u potpunosti inspirisan antičkom književnošću, ali ne samo u formi uzora već kao elementom koji može poslužiti izgradnji osobene klasičnosti češke književnosti i jezika (v. Svoboda 1957). Za postizanje stepena klasičnosti u literaturi, Jungman kao ključni preduslov navodi postojanje građanske slobode, ističući pri tome da na razvoj književnosti utiču društveno uređenje, religija, ali i društveni moral. Delovanje Jungmana se mora posmatrati u širim okvirima, tj. u kontekstu onovremenog evropskog neoklasicističkog pokreta. Od njegovog vremena antički ideal postaje osnovna referenca daljeg narodnog i literalnog razvoja, te se samim tim može posmatrati i kao novouspostavljena paradigma (Zumr 2006).

Filolog i profesor grčkog jezika R. Danovski (Řehoř Dankovský 1781–1857) težeći da dokaže etimološku vezu između slovenskih jezika i grčkog, izneo je tumačenje o srodnosti između Slovena i Grka. U svom delu „Die Griechen als Stammverwandte und Sprachverwandte der Slaven” iz 1828. godine, Danovski je istakao kako je istočna Evropa bila nastanjena narodom iz kojeg su nastali Sloveni i Grci, pri čemu je Orfeja nazvao slavnim praocem Slovena (Obšust 2013, 182). Takođe, često je izmišljajući pojedine termine nastojao da dokaže srodnost slovenskih jezika sa grčkim, pri čemu je tendenciozno usklađivao imena staroslovenskih i grčkih bogova. Po sličnom sistemu je izneo i tumačenje da u mađarskom jeziku postoji dosta grčkih reči, na osnovu čega je pretpostavio da su Mađari živeli u blizini Grka, nedaleko od Crnog mora (Obšust 2013, 182). Bez obzira na to što je rad Dankovskog kod pojedinaca izazivao oduševljenje „što su Sloveni braća po krvi starim Grcima”, autori poput Čelovskog i Šafarika su ga nazvali „filološkim ludakom, koji i sebe i Slovene izaziva opštem podsmehu”. Pomalo paradoksalno, njegove proizvoljne teorije je napadao i Kolar, da bi kasnije u svojim radovima pristupio i sam sličnim analizama (videti Svoboda 1957, 85–86 ).

F. Palacki (František Palacký 1798–1876) bio je češki istoričar, političar i jedan od najznačajnijih nosilaca češkog narodnog preporoda u devetnaestom veku. Pod uticajem nemačkog pesnika Šilera (Johann Christoph Friedrich von Schiller) Palacki je estetsku kulturu smatrao odlučujućim faktorom u stvaranju narodnog karaktera i ostvarivanju težnje za harmonijom i ljudskošću, pri čemu kao primer za stvaranje ovakvog jedinstva ističe stare Grke (Zumr 2006, 185–186). Polazeći od Šilera, koji je smatrao da se život naroda bez estetske kulture kreće između despotskog varvarstva i egoizma,  Palacki estetiku i umetnost smatra sredstvom za postizanje krajnjih ciljeva koje čovečanstvo sebi postavlja. U svom delu „Pregled istorije estetike” (Přehled dějin krásovědy) Palacki ističe da u tome posebnu ulogu mogu odigrati slovenski narodi, koji upravo počinju da ispunjavaju svoje istorijsko poslanje, a za to poslanje imaju osnovne pretpostavke, jer su svojim harmoničkim karakterom slični Grcima – ovde je opet prisutan herderovsko-kolarovski motiv (Zumr 2006, 186). Klasična starina kao i kod ostalih autora i za Palackog predstavlja neprikosnoveni uzor, i kao takva se upotrebljava u (sve)slovenskom kontekstu uz komparaciju starih Grka sa slovenskim narodima, a sve u cilju naglašavanja značaja i osobenosti Slovena koji imaju uzvišene osobine poput starih Grka. Iako ove ideje izvorno potiču iz nemačke sredine, one su korišćene u mnogobrojnim evropskim društvima, čije su nacionalne elite nastojale da kroz njihovo poređenje sa superiorno shvaćenim starim Grcima, upravo svoju novonastalu naciju označe za jedinstvenu, posebnu i najbolju. Jer kao što je A. Smit primetio, u svetu nacija je svaka nacija najbolja i najstarija, i svaka teži isticanju sebe kao nosioca pravih vrednosti (v. Smit 2010). Ovakvo formiranje nacionalne imaginacije, u kojoj je pored srednjovekovne prošlosti bitnu ulogu u ovom periodu igrala i klasična starina, korišćeno je i u procesima emancipacije svojstvene periodu narodnih preporoda slovenskih naroda, a posebno u kontekstu izgradnje (sve)slovenskog idejnog korpusa. Međutim, konkretno kod Palackog ne sagledava se sve samo u okvirima slovenstva i panslavizma, već on posebno ističe značaj Čeha kojima predstoji svetla budućnost, budući da su imali značajnu prošlost. Palacki je želeo da češki narod stvori takvu kulturu kakvu su imali Grci, i kako bi se to postiglo, naglašava da je potrebno narodne snage dovesti u harmoniju sa razvojem koji je počeo sa Francuskom revolucijom, pošto će u protivnom češki narod nestati (Zumr 2006, 186). Njegovo delo, a u okviru njega i isticanje značaja grčke klasične starine, mora se posmatrati u onovremenom društvenom i političkom okviru. Palacki iznoseći sopstvenu koncepciju istorije Čeha u kapitalnom i prvom sintetičkom prikazu češke istorije „Dějiny národu českého v Čechách i v Moravě”, celokupnu istoriju Čeha posmatra kao neprekidnu borbu češkog elementa sa nemačkim. Palacki za vrhunac češke istorije smatra husitski reformatorski pokret. Njegov politički anganžman se kreće od prvobitnog zalaganja za političko preuređenje Autrougarske kroz koncept austroslavizma, do značajnog kritikovanja postojanja višenacionalne Habzburške monarhije. Estetsko stanovište F. Palackog i njegova filozofija istorije proizilazile su iz njegove noetike, filozofske discipline koja je imala osnov u Kantovoj kritici, ali je zbog priličnog subjektivizma i intelektualizma – sa svojim posledicama na estetiku – ona bila za Palackog previše jednostrana (Zumr 2006: 186).[13] Palacki Grke posmatra kao najznačajniji harmoničan narod u kome je utelotvoreno savršenstvo, i oni za njega kao takvi ne predstavljaju samo običnu inspiraciju, već uzvišeni i neprevaziđeni uzor (Varcl et al. 1978; Svoboda 1957; Zumr 2006).

Inače, generalno posmatrajući, u kontekstu češkog i slovačkog preporoda kao i u okviru procesa formiranja (sve)slovenskog idejnog korpusa, brojni autori su isticali srodnost češkog i slovenskih jezika sa grčkim. Svakako, njihov rad u ovom segmentu nije bio razrađen na istom nivou i nije imao podjednak uticaj. Tako se npr. ovakvi stavovi pojavljuju i u radovima autora poput pesnika i prevodioca V. A. Svobode (Vaclav Alois Svoboda 1791–1849), kod pisca i pedagoga J. Hmela (Jozef Chmela 1793–1847), kao i kod  mnogih drugi ličnosti koji su proučavali antičke pisce. J. Zumr ističe da je tendencija koja se odnosila na traženje veze između grčkog i češkog jezika u kontekstu njene ideološke funkcije predstavljala jedan od prvih znakova češke težnje za emancipacijom (v. Zumr 2006). Ovakvo tumačenje svakako ima uporište i korespondira sa činjenicom da su se procesi vezani za slovenske nacionalne emancipacije prožimali sa procesima vezanim za konstruisanje (sve)slovenskih tendencija (v. Obšust 2013), ali i sa procesima koji su se odnosili na formiranje slovenskih građanskih staleža. Ovaj poslednji proces je svakako nesumnjivo uticao na prihvatanje različitih formi inspiracija antikom, posebno starom Grčkom.

Izuzev u radu F. Palackog i J. Jungmana, poseban značaj klasičnoj starini u kontekstu stvaranja slovenskog idejnog i ideološkog korpusa kao i u pravcu tokova češkog i slovačkog narodnog preporoda, pridodavan je od dve ključne ličnosti koje su svojim radom presudno uticale na formiranje slovenskog pannacionalnog identiteta. Oba ova autora – Jan Kolar i Pavel Jozef Šafarik – poticali su iz protestantske, odnosno luteranske sredine. Njih dvojica, zajedno sa F. Palackim, predstavljaju glavne ličnosti koje su onovremenu percepciju o grčkoj klasičnoj sredini praktično inkorporirali u (sve)slovenski kontekst. Sva trojica autora (Kolar, Šafarik i Palacki), poticali su iz slovačko-moravske sredine, bili su inspirisani antikom i novohumanističkim pokretom, i smatrali su da modifikovan antički ideal predstavlja suštinski elemenat, tj. segment emancipacionih tendencija Čeha, svih Slovena i konačno celokupnog čovečanstva (Zumr 2006, 182–183).

Istaknuti slavista, pisac, istoričar i lingvista P. J. Šafarik (Pavel Jozef Šafárik 1795–1861), izuzev što je u svojim delima često upotrebljavao raznovrsne antičke elemente, isticao je i značaj klasične literature. Svoja novohumanistička ubeđenja Šafarik je najjasnije izrazio u svom članku u časopisu „Krok” iz 1833. godine, u kome piše: „grčka i rimska literatura je osnov razumne i  umetničke prosvete novijih naroda, njena dela su nesporno merilo ukusa u domenu lepih umetnosti, tako da, kako to i iskustvo potvrđuje, svaki narod koji svojevoljno ove vekovne uzore lepote i pravde odbacuje samim tim svoju literaturu u varvarsku  prebražava” (cit. po Svoboda 1957, 62).  Kod Šafarika antika stvara horizont prema kojem zauzimaju odnos svi kriterijumi vrednosti njegovog celog umetničkog i naučnog stvaralaštva. Šafarik, poput drugih onovremenih slovenskih autora, takođe pristupa poređenju starih Grka sa Slovenima. Tako u svom najznačajnijem delu „Slovenske starine” (Slovanské starožitnosti) iz 1837. godine, razrađuje čitav koncept slovenskog lingvističkog jedinstva u prošlosti na osnovama poređenja češkog sa grčkim i latinskim jezikom.[14] Šafarik je u svojim radovima često veličao slobodu naroda pri čemu je kao primer i ideal te slobode upravo navodio stare Grke. U tom pravcu on je između ostalog isticao kako se veličina grčkog i rimskog naroda kao i njihova istorijska uloga u evropskoj prošlosti zasnivaju na njihovoj starosti, te stoga nastoji da dokaže kako su i Sloveni pored Grka, Rimljana, Kelta i Germana, stari, odnosno istorijski stanovnici Evrope, a ne varvarski osvajači iz kasnijih perioda (v. Zumr 2006, 184). Iznoseći ovakvu tezu o autohtonosti, Šafarik je isticao kako su slovenska starinska kultura, način života, ali i uzvišeni moral vredni poštovanja u čemu se svakako može videti politička dimenzija njegovih tumačenja proizašla iz onovremenih kompleksnih procesa i okruženja kao i iz njegovih ličnih slavofilskih tendencija. Odnosno, Šafarik koji se u svojim radovima u značajnoj meri oslanjao na Herderovu percepciju o Slovenima kao i na mnoga druga Herderovska stanovišta, odbijao je da Slovene posmatra kao varvare i robove, što je u onovremenoj nemačkoj literaturi bila inače jako česta tendencija (vidi Šoltés 2004; takođe Obšust 2013, 155–160). Stavovi koje je Šafarik izneo u svom delu „Slovenske starine” dugo su smatrani za relevantne i između ostalog oni su podržavali stav o ravnopravnosti naroda i u priličnoj meri su osnažili demokratske elemente češkog nacionalnog programa (Zumr 2006, 184). U Šafarikovim lingvističkim, ali i istoriografskim radovima uočava se isticanje značaja grčke klasične starine i starih Grka kao opšteg uzora, iako ne na tako direktan način kao što je to uočljivo u radovima F. Palackog i posebno u delima J. Kolara. Odnosno, iako se u delima Šafarika uočava inkorporiranje klasične starine u (sve)slovenski koncept, manifestacija njenog glorifikovanja nije preterano i direktno naglašena kao u delima drugih nosilaca slovenskih ideja i predstavnika slovenskih preporoda, u prvom redu J. Kolara.

Luteranski sveštenik, pisac, političar i prvi profesor slovenske arheologije na Univerzitetu u Beču, J. Kolar (Jan Kollár 1793–1852) predstavlja ključnu ličnost zaslužnu za inkorporiranje devetnaestovekovne percepcije o grčkoj klasičnoj starini u (sve)slovenski kontekst. Kao jedan od najbitnijih nosilaca slovačkog narodnog preporoda, značajan akter češkog narodnog preporoda i tvorac koncepcije o slovenskoj kulturnoj, literalnoj i jezičkoj uzajamnosti (v. Obšust 2013), Kolar je u onovremenom shvatanju starih Grka kao jedinstvenog kolektiviteta u određenom smislu video mehanizam pogodan za dokazivanja njegove teze o Slovenima kao jednom narodu sa više jezičkih dijalekata. Polazeći od primarnih rasprava o slovenskom jezičkom jedinstvu, Kolar je stvorio sopstveni koncept panslavizma kao ideje koja je u prvi plan isticala kulturno jedinstvo Slovena (v. Vlček 2011; Krejči 2000; Obšust 2013; Žilíková 2010). Pri tome je grčka klasična starina, odnosno percepcija o starim Grcima kao jedinstvenom kolektivitetu koji je u prvom redu povezivao zajednički jezik sa nekoliko dijalekata, za Kolara u kontekstu njegove vizije slovenskog jedinstva bila od krucijalanog značaja. Tako u svom uticajnom delu „O literarnéj vzájemnosti mezi kmeny a nářečími slavskými“ iz 1836. godine Kolar, proklamujući koncept slovenske uzajamnosti i sopstvenu viziju kulturnog aspekta panslavizma, iznosi osobeno shvatanje Slovena i njihove istorije često se pozivajući na primer starih Grka. Kolar u pomenutoj raspravi O literarnoj uzajamnosti između plemena i slovenskih dijalekata, koja je inače nesumnjivo imala krucijalan značaj  u formiranju panslavističkog diskursa (Obšust 2013), ističe kako svi Sloveni predstavljaju jedan narod čiji je jezik podeljen na četiri različita dijalekta. Odnosno, Kolar je smatrao da kod Slovena postoje četiri narečja (češko, poljsko, rusko i ilirsko), isto kao što je grčki jezik bio razdeljen na četiri dijalekta (jonski, eolski, dorski i atički). Navodeći ovu analogiju, Kolar je isticao da sledeći primer starih Grka, koji su uprkos velikim razlikama u dijalektima bili uzajamno spojeni u jeziku i kulturi, ovakvom jedinstvu treba da teže i svi Sloveni (v. Svoboda 1957, 66–67). Dakle, u skladu sa onovremenom opštom glorifikacijom starih Grka, kao i svakog segmenta njihovog stvaralaštva i istorije, stari Grci su i za Kolara predstavljali najviši mogući uzor. Upravo zbog toga, po Kolaru su stari Grci  trebali da predstavljaju i svojevrstan uzor za stvaranje nove slovenske kulture. Odnosno, po Kolaru je savremeni zadatak vremena da Sloveni stvore novu evropsku kulturnu epohu, kako to iziskuje dijalektika istorije (Zumr 2006, 184–185). Ovakvo stanovište Kolar je bazirao na idejama J. G. Herdera koja su inače presudno uticala na Kolarov rad u kontekstu njegove vizije slovenskog jedinstva i budućnosti Slovena. Naime, Herder u pominjanom delu „Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit“ stvarajući idealističku predstavu o Slovenima ističe kako im predstoji „slavna budućnost”, što je u skladu sa njegovim shvatanjem istorije po kome svaki narod u određenom periodu predstavlja celokupno čovečanstvo. Odnosno, u Herderovoj filozofiji je u svakoj istorijskoj epohi jedan narod posebno istaknut (narodi starog istoka, Grci, Rimljani, Germani, Sloveni), dok su svi drugi narodi potisnuti u drugi plan. Poistovećivanje jednog naroda sa celim čovečanstvom, u određenom periodu istorije, prisutno je inače i u radovima nemačkih mislilaca nakon Herdera (v. Dimon 2004, 139). Dakle, bez obzira na tendenciju brojnih slavofila i panslavista, uključujući i Kolara, koji su nastojali da u skladu sa Herderovim tumačenjem Slovene predstave kao jedinstven narod kome predstoji „slavna budućnost” i vodeće mesto u daljem razvoju civilizacije, odnosno kao „Grke novog doba”, Herderovo isticanje Slovena zapravo nije bilo ni po čemu osobeno i jedinstveno. Ipak, sa druge strane, kako je primetio O. Krejči, Herderova percepcija civilizacijske misije Slovena bila je organski spojena sa humanističkim idealima kao i mišlju o osnovnim pravima svih naroda, i upravo je ovaj filozof na intelektualnom polju doprineo formiranju teze koja je, uz pomoć prosvetiteljske predstave pravednosti, inicirala vraćanje samospoznaje neslobodnih slovenskih naroda (Krejči 2000, 113). Dakle,   glorifikacija Slovena i vizija njihove slavne budućnosti, koju je prvi u skladu sa njegovim shvatanjem istorije proklamovao Herder, za brojne slavofile, slaviste i panslaviste, a naročito za Kolara, predstavljala je svojevrsnu bazu za dalji razvoj (sve)slovenskog idejnog i ideološkog korpusa. U tom kontekstu Kolar je poput Herdera, ali uz izraženiju dozu glorifikacije, Slovene percipirao kao buduće nosioce svih civilizacijskih tekovina, odnosno kao „Grke novog doba”. On je dodatno stvarao idealističku predstavu o Slovenima i njihovim vrlinama, tendenciozno glorifikujući njihove karakteristike i duh po principu Herderovog Volksgeist-a.  Kolar je bio svestan prilične razjedinjenosti između Slovena, pa je te mnogostruke razlike nastojao da smanji ili da ih u potpunosti zaobiđe zalažući se za slovensko kulturno i jezičko jedinstvo pri čemu je ukazivao na primer starih Grka. Za Kolara je kao i za Herdera jezik predstavljao jednu od osnovnih karakteristika naroda, a jezik Slovena, koji je percipirao kao jedinstven, po njemu je na prostoru Habzburške monarhije bio ugrožen čime su ujedno bila ugrožena i prava Slovena u smislu ravnopravnosti sa ostalim narodima unutar carstva. Ističući ugroženost jezika i slovenske kulture, Kolar je isticao kako je jedinstvo Slovena neophodno, budući da je došlo vreme kada će slovenski narodi, odnosno slovenski princip, preuzeti „duhovno vođstvo čovečanstva” (v. Žilíková 2010, 56). Sa ciljem da ukaže na slovensko prirodno jedinstvo u prošlosti, Kolar je insistirao na opštoj slovenskoj literarnoj uzajamnosti, koristeći kao primer plemenske i jezičke podele kod starih Grka (v. Svoboda 1957) koji su uprkos tim internim podelama po Kolaru činili jedan narod, odnosno jedinstveni monolitni kolektivitet. U tom pravcu, model za sveslovensku koncepciju naroda Kolar je crpeo iz klasicističkog shvatanja grčko-slovenske sličnosti, budući da je kod Grka (Helena) podela jezika na dijalekte bila u vezi i sa „plemenskim poretkom” (Podolan 2007, 8). Komparirajući stare Grke sa savremenim Slovenima, Kolar je u svojim radovima isticao da se  jezičke i plemenske podele među Slovenima mogu prevazići (v. Obšust 2013). Pored toga, Kolar je smatrao da se klasični jezici (grčki i latinski) mogu na adekvatan način prevoditi jedino u slovenski jezik/jezike, s obzirom na to da je jedino u njima moguće imitirati (oponašati) slobodan redosled reči i rečenica, prozaički ritam i pesničku metriku onako kako je to izvorno u grčkom, ali i latinskom jeziku (Svoboda 1957, 66–67). Ipak, forma grčkog poimanja vremena nije se u potpunosti mogla primeniti na sve njih (npr. na ruski i poljski), ali u slučaju češkog i slovačkog ipak je donosila zadovoljavajuće rezultate (Podolan 2007, 5). Grci i Rimljani su za Kolara predstavljali stvaraoce prve kulture u evropskoj istoriji (Varcl et al. 1978; Zumr 2006, 184). Ujedno, jezici ovih naroda su po Kolaru bili melodični i sa bogatstvom oblika, tj. imali su poput slovenskih prozaički ritam i osećaj za vreme, dok su nasuprot tome novi germanski i romanski jezici bili kruti i sa iskrivljenim korenima (v. Svoboda 1957). Onovremeno interesovanje za jezik kao najznačajniji znak naroda pojačavalo je pokušaje za implementaciju antičkog estetskog kanona na slovenske jezike (Podolan 2007, 5). Kolar je u tom kontekstu isticao kako Sloveni u sebi nose brojne antičke elemente, odnosno kako je slovenski  jezik najčistiji i najbliži jeziku starih Grka, pri čemu je svoje stavove nastojao da potkrepi brojnim prilično proizvoljnim i nekritičkim analizama, odnosno sopstvenim proučavanjima u formi neveštih lingvističkih komparacija (v. Obšust 2013, 79–80).[15] Kao što je ukazano, Kolarova ideja o sveslovenskom kulturnom i jezičkom jedinstvu temeljila se u izvesnoj meri, između ostalog, i na njegovom shvatanju identiteta starih Grka, koji su, iako su pripadali različitim polisima i govorili različitim dijalektima, uspeli da ostvare kulturno jedinstvo (Obšust 2013, 81). Kolar je, zapravo, grčku klasičnu starinu na određeni način inkorporirao u (sve)slovenski kontekst u cilju propagiranja slovenske uzajamnosti, odnosno u cilju stvaranja (sve)slovenskog identiteta. Međutim, bez obzira na visok stepen glorifikacije klasične grčke starine i tendencije različitih poređenja starih Grka sa Slovenima, Kolar nije smatrao da je uloga istorije u imitiranju  „grčkosti”, već u preslikavanju grčke „ljudskosti” (v. Zumr 2006, 184). Ipak, sa druge strane, bez obzira na idealizovanje antike koje je uočljivo kod Kolara, on je u svojim radovima često kritikovao tadašnji položaj robova kao suprotan ljudskosti pri čemu je, nasuprot primera starih Grka i njihovog tretmana robova, isticao primer starih Slovena koji su, kako je bio uveren, omogućavali zatočenicima da se iskupe i vrate normalnom životu (v. Zumr 2006, 185). Ovakva percepcija kod Kolara je takođe u skladu sa Herderovim principima kod kojih je princip slobode najbitniji. Posmatrano u celini, motiv idilične slike o Slovenima kao o narodu (narodima) za koga sloboda predstavlja najviši ideal, počevši od Herdera stalno se provlačio kroz dela autora romantičarske istoriografije i zastupnika različitih formi panslavističkih ideja (Obšust 2013, 80). Kolarov odnos prema antici formiran je tokom njegovih studija u protestantskoj sredini Jene i pored primarnog Herderovog uticaja, na njega su takođe uticale i ideje drugih filozofa nemačkog klasičkog idealizma. Kolarova percepcija antike se u tom kontekstu u priličnoj meri bazirala na stavovima njegovog jenskog profesora, J. F. Friesa (Jakob Friedrich Fries, 1773–1843) (v. Zumr 2006). Kolar govori o postojanju dva principa: principu antike, koji je bio paganski i narodni; i modernom germansko-hrišćanskom principu, ali su po njemu oba principa vremenski prevaziđena i zbog toga nastupa novi „princip ljudskosti”, nošen mladim slovenskim narodima (Svoboda 1957, 67). Za Kolara su Grci i Rimljani kao stvaraoci prve kulture u evropskoj istoriji predstavljali ključ za rešavanje savremenih zadataka (Varcl et al. 1978; Zumr 2006, 184). U tom pravcu grčki uzor, koji je za Kolara bio neprikosnoven,  trebalo je da posluži za ostvarivanje osnovnog cilja koji je za njega bilo stvaranje slovenskog jedinstva. Po Kolaru, Grci i Rimljani su težili ka realnosti, prirodi, lepoti, imali su čulnost, maštu i ukus, bili su objektivni; dok novi narodi teže ka idealima, duhu, logici, imaju osećaj, i subjektivni su (Svoboda 1957, 67). Iz ovakve konstatacije se možda najbolje uočava mesto grčke klasične starine, odnosno stepen njene glorifikacije koji je bio prisutan kod Kolara. Antičko vajarstvo, za Kolara, teško da će biti prevaziđeno, ali zato se poezija, prirodne nauke i filozofija stalno usavršavaju, i upravo Sloveni kao bliski starim Grcima, sa kojima baštine sličnosti u strukturi jezika, mogu da izvrše spajanje antike sa modernim obrazovanjem (v. Svoboda 1957). Iz svega prethodno navedenog uočava se da Kolar, polazeći od devetnaestovekovnog obrasca shvatanja kolektivnog identiteta starih Grka kao jedinstvenog i monolitnog (v. Obšust 2012), nastoji da ovaj model primeni kao pogodno sredstvo slovenskih emancipacionih procesa, kako u kontekstu (sve)slovenskog korpusa ideja, tako i u određenim segmentima slovačkog i u manjoj meri češkog narodnog preporoda. Kako bi se u potpunosti sagledalo Kolarovo percipiranje antike i implementacija antičkih elemenata u (sve)slovenski kontekst, odnosno u fundus slovenskih tradicija, potrebno je ukratko ukazati na još jedan aspekt njegovog rada koji je bio prisutan i naglašen u njegovim istoriografskim spisima. Njegova dela koja su se bavila prošlošću Slovena, odnosno problematikom slovenskog etnonioma i prapostojbine su, zajedno sa Šafarikovim radovima, imala ključnu ulogu u procesima stvaranja (sve)slovenskih tradicija (v. Obšust 2013; takođe Podolan 2007). Kolar je pitanjima vezanim za istoriju Slovena veoma često pristupao kroz tezu o nasilnoj asimilaciji Slovena od strane drugih naroda u prošlosti. Tako npr. u svojim delima „Staroitalia slavjanská“ i „Cestopis obsahující cestu do Horní Italie a odtud přes Tyrolsko a Bavorsko, se zvláštním ohledem na slavjanské živly roku 1841 konanou a sepsanou od Jana Kolára“, Kolar govori o Slovenima u Italiji, koji su vremenom asimilovani. Odnosno,  Kolar u ovim delima pominje stare Slovene, koje naziva Venetima (Vendove) kao bliske srodnike italskih plemenana i stanovnike Apeninskog poluostrva na kome su živeli od antike, pri čemu  „argumente” za ovakva tvrđenja potkrepljuje krajnje proizvoljnim i ne kritičkim analizama nekih vlastitih imenica. U tom kontekstu treba pomenuti i delo „Staroitalia slavjanská“ iz 1853. godine, u kome Kolar tvrdi kako je latinski jezik zapravo jedan  od staroslovenskih dijalekata koji je izmenjen (v. Svoboda 1957). U istom radu je, kako bi dokazao staroslovensko poreklo italskih plemena,  navodio i neke sličnosti u kultovima i religiji između italskih plemena i starih Slovena (Obšust 2013, 161).[16] Analizirajući Kolarove hipoteze i interpretacije o prošlosti Slovena, P. Podolan je ukazao kako je zapravo određena doza nostalgije koja je prisutna u Kolarovim komentarima možda predstavljala izraz pesimističkog pogleda na uspeh slovenske emancipacije, a verovatno i Kolarovu svest o naročito slaboj poziciji Slovaka u Ugarskoj (v. Podolan 2007, 10 i dalje). Na kraju treba pomenuti i aktivnost Kolara u smislu njegove tendenciozne interpretacije pojedinih arheoloških nalaza. Kolar, koji je nakon revolucije 1849. godine radio kao profesor na Bečkom Univerzitetu gde je predavao slovenske starine, odnosno slovensku arheologiju, u poslednjim godina svog života u značajnoj meri se usmeravao na proučavanje slovenskih toponima na prostoru Nemačke, ali i na dokazivanje autohtonosti Slovena na različitim prostorima Evrope. Iznoseći različite tvrdnje, kao argumentaciju je često ukazivao na materijalne ostatke kojima je proizvoljno pripisivao slovensku etničku atribuciju. Izuzev Kolara i drugi slovenski autori su se često koristili arheologijom kako bi između ostalog ukazali na bliske veze ili čak srodnost između Slovena i starih Grka (v. Obšust 2013). Ovakva tendencija je svakako proisticala iz onovremene idealizovane percepcije o antičkoj Grčkoj i starim Grcima, odnosno iz želje da se tadašnji narodi (u konkretnom slučaju Sloveni) u što većoj meri povežu sa superiorno shvaćenim starim Grcima.

Zaključak

U prethodnom tekstu je ukazano kako je recepcija antike na određenim slavofonim prostorima postojala praktično od XIV veka i kako je zavisila od kompleksnog političkog, konfesionalnog i čitavog seta drugih konstelacija. Takođe, istaknuto je da se shvatanje i recepcija antike u periodu između XIV i XVIII veka, s obzirom na korpus podataka kojima se disponuje, najbolje može pratiti na prostoru Češke. Specifičnost ovog prostora posmatranog u kontekstu složenih političkih, ekonomskih, konfesionalnih i kulturnih tendencija koje su na konkretnoj teritoriji postojale u datom periodu, u značajnoj meri su uslovile i omogućile značajnije poznavanje antike od strane onovremenih intelektualnih elita. U tom kontekstu, gradski centri na prostoru današnje Češke, a posebno Prag, u određenom smislu su predstavljali urbana središta u kojima je poznavanje i izučavanje različitih segmenata antike prodiralo i u sfere (uslovno) češke i slovenske kulture.

Nakon što je tokom druge polovine XVIII veka stvorena idealizovana slika o staroj Grčkoj kao kolevci evropske kulture, ovakva dominantna percepcija, odnosno onovremeni diskurs o staroj Grčkoj inicijalno izgrađen na osnovu idealistički doživljene slike Periklove Atine i njenog uređenja u V veku stare ere, koji je postao dominantan u brojnim sferama kulturnih izraza i obrazovanja zapadnoevropskih društava, sa malim zakašnjenjem je postao aktuelan i u krugovima jačajućih slovenskih intelektualnih elita, posebno na prostoru Habzburške monarhije. U ovu sredinu on je prodirao u specifičnim formama, prvenstveno iz nemačke protestantske sredine. Odnosno, u slovenske kontekste su ga unosili predstavnici slovenskih intelektualnih elita koji su se školovali u protestantskim sredinama i koji su bili pod uticajem filozofa nemačkog klasičkog idealizma. Tako je u periodu kada su započeli procesi formiranja i konsolidacije zapadnoslovenskih nacionalnih identiteta, kao i procesi vezani za pokušaje stvaranja (sve)slovenskog ideološkog korpusa, dominantna percepcija o grčkoj klasičnoj starini i superiorno shvaćenim starim Grcima, nosiocima procesa slovenskih emancipacija na prostoru Habzburške monarhije u određenom smislu poslužila kao specifična vrsta mehanizma za ostvarivanje njihovih težnji. Iz tog razloga, koristeći različite analogije i komparacije između starih Grka i Slovena, slavofili i akteri slovenskih narodnih preporoda poput Kolara, Šafarika, Palackog i mnogih drugih, nastojali su da različite segmente klasične starine inkorporiraju u (sve)slovenski kontekst, odnosno u nastajuće identitete slovenskih naroda.

Treba napomenuti da je samo akceptovanje onovremenih ideja o starim Grcima i antičkoj Grčkoj kod predstavnika slovenskih preporoda, koji su se većinom školovali u librelnijim nemačkim sredinama, bilo znatno intenzivnije nego kod pojedinih predstavnika intelektualnih elita kakve su postojale na prostoru Habzburškog carstva. Odnosno, predstavnici slovenskih narodnih preporoda bili su oslobođeni od konzervativnih uticaja koji su proisticali iz različitih postojećih političkih aspekata koja je nametala Habzburška monarhija, kao i od klerikalnih uticaja rimokatoličke crkve koja je sve tendencije koje su dolazile iz protestantske sredine posmatrala sa antagonističkih pozicija (v. Zumr 2006). Ipak, postepeno su se i u Habzburškoj monarhiji počele uvažavati ideje koje su prodirale iz francuskog klasicizma, ali i sa prostora Nemačke. One su svakako prilagođavane i modifikovane od strane onovremenih političkih establišmenata. Tako je sa postepenim prodorom  novohumanističkih ideja, od početka XIX veka, dolazilo i do pridavanja veće pažnje starogrčkom jeziku u kontekstu obrazovnog sistema u Monarhiji (v. Svoboda 1957, 7 i dalje), iako su se uticaji zapravo najviše reflektovali u kontekstu likovnih umetnosti i arhitekture neoklasicizma. Generalno posmatrano, u početnim fazama značaj koji je imala grčka klasična starina nije bio ni približno toliki kao u nemačkoj protestantskoj sredini gde su neohumanističke ideje na univerzitetima i u gimnazijama imale snažan uticaj (Dewey 1979, 290). Ipak, bez obzira na limitirani značaj, na prostoru Habzburške monarhije, a posebno među pripadnicima jačajućih slovenskih intelektualnih elita, starogrčki jezik, ali i različiti aspekti starogrčkog nasleđa, postavljani su i isticani od samog početka kao najviši mogući uzor.

Iako se J. Jungmanu, pre svega u kontekstu literature, neupitno pripisuje zasluga za uvođenje klasičnog ideala u češki identitetski korpus, odnosno u češku nacionalnu kulturu, ličnosti poput F. Palackog, P. J. Šafarika i posebno J. Kolara, imale su krucijalnu ulogu u unošenju idealizovane percepcije o klasičnoj grčkoj starini u (sve)slovenski ideološki fundus. Služeći se različitim elementima koje su crpeli iz onovremene percepcije o antičkoj Grčkoj i starim Grcima, Kolar i Šafarik su u svojim delima i interpretacijama prošlosti Slovena – koje su prikazali kao jedinstven narod (Kolar) ili bliske i srodne narode tj. grane u okviru jednog naroda sa brojnim zajedničkim crtama i interesima (tumačenje bliže Šafariku) – izvršili ogroman uticaj na celokupnu tadašnju slovensku intelektualnu elitu na prostoru Habzburške monarhije, ali i generalno na sve onovremene slovenske autore (v. Obšust 2013, 140). Njima dvojici, kao i ostalim slavistima i slavofilima je bilo izuzetno bitno da u skladu sa onovremenom opštom tendencijom pokrenutom J. G. Herderom, Slovene u što većoj meri na svaki mogući način poistovete i čak uzdignu u odnosu na stare Grke, ističući pri tome njihovu vodeću ulogu među narodima u budućem razvoju civilizacije.


Beleške

1. Termin slovenstvo predstavlja amorfnu plazmu svega, što pokazuje interesovanje, afinitet i simpatije ka problematici Slovena sa eventualnim preklapanjem sa konturama neke ideologije. Tako definisanog, treba ga razlikovati od slavofilstva (predstavlja jasno emotivno obojenu ljubav ka svemu slovenskom), slavjanofilstva (definiše se kao ruska varijanta slovenske ideje koja u sebi sadrži obrise ruske dominacije), slovenske uzajamnosti (predstavlja koncepciju uzajamne podrške slovenskih naroda koja ne mora biti usmerena protiv nekog drugog) i panslavizma (predstavlja koncepciju realnog ili potencijalnog slovenskog kulturnog, literarnog i političkog jedinstva koja je često građena kao odgovor ideologiji pangermanizma) (vidi Pospíšil 2004, 28). Opširnije o procesima vezanim za konstrukciju slovenstva u politici i nauci, kao i o stvaranju (izmišljanju) (sve)slovenskih tradicija, videti u Obšust 2013.

2. Polazeći od ovakve početne teze, Vinkelman se zalagao za usvajanje antičkih oblika u svim segmentima umetnosti i arhitekture, pri čemu je eksplicitno isticao da se protivi kopiranju i teži ka stvaranju ,,istinskog grčkog duha” kao ideala stvaralaštva. Ujedno, pod njegovim uticajem se formirala ideja da elegancija i jedinstvenost antičke grčke civilizacije na određeni način predstavljaju bazične temelje moderne Evrope, odnosno da Grčka predstavlja kolevku Evrope (v. Obšust 2012; 2013).

3. Adekvatniji termin je „karolinška obnova”, budući da se pod pojmom renesanse podrazumeva značajnije oživljavanje antike, što u karolinškoj obnovi nije imalo preterani intenzitet bez obzira što ona po pojedinim autorima predstavlja prvi značajniji pokušaj obnavljanja antičkih tradicija (v. Zumr 2006).

4. Termin češke zemlje (zemlje češke krune) u konkretnom slučaju označava prostore istorijskih zemalja koje su se nalazile pod naslednom vlašću češkog kralja u obimu kakve su uspostavljene tokom vladavine Karla IV.

5. Imajući u vidu krajnju fragmentalnost raspoloživih podataka, ovaj najraniji period uticaja antike na pojedine segmente srednjovekovne kulture na prostoru Češke još uvek predstavlja prilično nejasan i neistražen vremenski okvir. Postavlja se čitav niz pitanja: od osobenosti kristalizacije etničkog karaktera, klasne diferencijacije tadašnjeg društva u kontekstu feudalnog sistema, formiranja plemstva tokom XIII veka, pa sve do konkretnih problema koji se tiču percepcije antike i oblika njenog inkorporiranja u tadašnju kulturu, kao i eventualnog postojanja njenog realnog uticaja na različite strukture onovremenog stanovništva. Određeni indirektni uticaji su uočljivi pre svega u onovremenoj literaturi i likovnim umetnostima. Opširnije o najranijim uticajima antike na češku kulturu tokom vladavine dinastije Pšemislovića (Přemyslovci) i na početku vladavine dinastije Luksemburga, videti u Varcl et al. 1978, gl. I. U ovoj opsežnoj publikaciji detaljno se analizira uticaj antike na različite segmente češke kulture u različitim vremenskim periodima od srednjeg veka pa sve do vremena u kome je publikacija nastala. 

6. Termin „narodni humanizam” odnosi se na  oblik sinteze koji je nastao spajanjem husitskih reformatorskih tradicija sa elementima italijanskog humanizma. Njegov razvoj je bio u tesnoj vezi sa formiranjem građanskog staleža koji je tražilo svoj oslonac u razvoju protiv feudalne ideologije. Međutim, svakako da ovaj razvoj nije bio usmeren samo u jednom pravcu i nove snage su se često susretale sa poteškoćama. Posebno se kao problem isticalo uklapanje husizma kao oblika češke misli sa jasnim etničkim predznakom i tadašnjih dominantnih humanističkih premisa. Budući da je nakon okončanja Husitskih ratova humanizam koji je dolazio izvan granica čeških zemalja od strane husizma posmatran kao strani idejni i jezički element vezan za rimsku crkvu, ukazala se potreba za izvesnim prilagođavanjima. Tako dolazi do potiskivanja isključivog oblika „latinskog humanizma” i do postepenog formiranja posebnog oblika „narodnog humanizma”, koji je u sebi objedinio humanističke trendove sa kulturnom pozadinom husizma. Tako ustrojen, on je odgovarao stavovima građanskog staleža. Oba ova pravca, koja su se u početku razmimoilazila i jedan drugog iskljičivala, vremenom počinju da se zbližavaju što dovodi simbiozi koju reprezentuju pisci na latinskom i češkom jeziku. Ovom zbližavanju su verovatno doprinele i starije tradicije uspostavljene tokom vladavine Karla IV, mada samo delimično, budući da su se u međuvremenu značajno promenile socijalne, verske i kulturne okolnosti (vidi Varcl et al. 1978, 208–209).

7. Iako se često naglašava ogroman značaj bitke na Beloj Gori i to posebno u kontekstu slovenskih i češke romantičarske istoriografije nastale u periodu stvaranja češkog nacionalnog identiteta, treba napomenuti da posledice ovog događaja nisu ni približno bile toliko velike i značajne kakvim se predstavljaju. Samim tim i postavljanje ovog događaja prilikom  konkretne interpretacije kao jasno definisane granice u kontekstu recepcije antike, treba uzeti sa priličnom dozom rezerve. Bitka na Beloj Gori, uprkos tome što se u kontekstu češke političke mitologije percipira kao nacionalna tragedija, zapravo nije predstavljala početak ugnjetavanja Čeha katolicizmom i tuđom dinastijom. Ovakva simbolika je ovom događaju pripisana tokom češkog narodnog preporoda i to prvenstveno zahvaljujući tumačenjima glavnog propagatora austroslavizma F. Palackog koji je ovaj događaj označio kao „tragediju češkog naroda” a period nakon njega kao „mračno doba”. Ovaj mit se posebno intenzivirao nakon stvaranja prve Čehoslovačke republike kada je prerastao u mit o „hiljadugodišnjem ropstvu” i germanizaciji Čeha u Habzburškoj monarhiji kao „zatvoru naroda” (vidi Mannová 2005, 14–15). O mitizaciji bitke na Beloj Gori i evoluciji mita o „hiljadugodišnjem ropstvu” u istorijskom razvoju, vidi Rychlík 2001.

8. Opširnije o ovim složenim pitanjima, ali i o konkretnim manifestacijama uticaja antičkih elemenata na literaturu, arhitekturu i likovne umetnosti, videti u Varcl et. al. 1978. gl. IV

9. Većina autora koji upotrebljavaju termin novi humanizam ili neohumanizam – koji se inače veoma retko upotrebljava i koji je pretežno ograničen na stariju literaturu – ističu kako se on razlikuje od „starijeg humanizma” orijentisanog na rimsku starinu po tome što neohumanizam stavlja akcenat isključivo na grčku kulturu uzdižući je na najviši mogući stepen kao kulturni, društveni, politički i svaki drugi ideal. Novohumanizam u suštini na određeni način objedinjuje pojedine elemente onoga što se smatralo narodnom tradicijom, sa segmentima novonastajućeg glorifikovanja klasične grčke starine, stvarajući na taj način poseban ideal o staroj Grčkoj kao kolevci evropske civilizacije. Ovaj termin se vezuje prvenstveno za Nemačku i za W. Humboldta, odnosno za njegovu reformu školstva, ali se kao dve ključne ličnosti koje se vezuju za njega navode Winckelmann i Johann Wolfgang von Goethe. U suštini, neohumanistički pokret podrazumeva kompletan opseg praksi i inspiracija koje su nastale „ponovnim otkrićem Grčke” i kao takav u sebi obuhvata ideje filozofa nemačkog klasičnog idealizma poput Herdera (Johann Gottfried Herder), Šilera (Johann Christoph Friedrich von Schiller), i ostalih intelektualaca iz vajmarskog kruga. Detaljnije o neohumanizmu videti u: Dewey 1979;  Novak 1910; Svoboda 1957 i Zumr 2006.

10. Nemački filozof J. G. Herder (Johann Gottfried von Herder 1744–1803) predstavlja ključnu ličnost u kontekstu nastanka (sve)slovenskog ideološkog korpusa, odnosno fundusa  ideja o (sve)slovenskom jedinstvu kakve su se kasnije javljale u radovima mnogobrojnih slavofila, slavista i panslavista. Herder je u skladu sa njegovim ideološkim postulatima i percepcijom naroda Slovene posmatrao kao jedinstvenu celinu, odnosno kolektivitet. Odnosno, kod Herdera se pojam „narod” spaja sa terminom „ljudi”, pri čemu se posebno ističe kako osnovu naroda, tj. ljudi predstavljaju jezik i poezija. Država za Herdera ima hijerarhijski niži stepen značaja od kulture i jezika. Herder sve kulture postavlja u ravnopravan odnos, pri čemu se zalaže za njihovu različitost, ali pri tome ne negira postojanje pozajmljenih elemenata unutar njih koji po njemu doživljavaju duboke promene (v. Obšust 2013). Kod Herdera, koji individualizam u izvesnom smislu marginalizuje i na određeni način prenosi na plan kolektiviteta, narod zapravo predstavlja celinu sa osobenim duhom (Volksgeist). Herder stoga istoriju vidi kao skup različitih kulturnih identiteta, koje svaki posebno izjednačava sa terminom „Volk”, pri čemu insistira na razlikama i karakteristikama svakog naroda zasebno (v. Dimon 2004; takođe Krejči 2000). Polazeći od ovakvih idejnih premisa, u svom delu Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit iz 1791. godine, Herder opisujući Slovene stvara idealističku sliku o njima kao o miroljubivom i nenasilnom narodu kome predstoji „slavna budućnost”. Jovan Skerlić ukazuje kako „Herder daje idiličnu sliku Slovena, pastira i vrednih zemljoradnika, hvali njihov veseo i skladan život, pitomu dušu blage naravi, vrednoću, gostoljublje, darežljivost, ljubav prema prirodnom i pitomom životu. On ih žali što su zbog svoje pitomosti, bez trunke ratničkog i osvajačkog duha, ostali rasa robova, žrtve jačih i surovih suseda, Nemaca, Mađara, Turaka i Tatara. On veruje u budućnost slovenskog plemena, ubeđen je da će se Sloveni prilagoditi uslovima civilizacije, ojačati se njome i ojačati je prinovom svoje sveže i zdrave krvi. On već vidi doba kada će se veliki slovenski narod prenuti iz vekovnog dremeža, osloboditi se ropskih lanaca tuđinskih i postati gospodar prostranih zemalja od Jadranskoga mora do Karpata i od Dona do Mulde” (cit. po Skerlić 1906, 175–176).

11. Ovakve tendenciozne tvrdnje o sličnosti između češkog a (uslovno) i slovenskih jezika sa starogrčkim, prisutne su i u radovima starijih autora. Tako se npr. slične tvrdnje sreću u radovima husita poput Jeronima Praškog (Jeroným Pražský 1378/80 – 1415), Jana Blahoslava (1523–1571), kao i u delima profesora grčkog Vaclava Piseckog (Václav Písecký1482–1511).

12. Češki jezik se u poslednjim decenijama osamnaestog veka nalazio u prilično lošem stanju i nije bio kodifikovan. Budući da je jako dugi vremenski period bio planski i intenzivno potiskivan od strane Habzburgovaca u sklopu opšte politike germanizacije, postepeno je istisnut iz državne uprave i kulture. Pored toga, nakon poraza reformatorskih snaga na prostore tzv. čeških zemalja doselio se veliki broj stranog plemstva koje se služilo nemačkim jezikom dok je starije domaće češko plemstvo ili pokatoličeno ili je emigriralo tokom kontrareformacije. Međutim, uprkos ovoj činjenici na prostoru Češke sredinom osamnaestog veka češkim jezikom je govorilo više od dve trećine stanovništva i to ne samo u seoskim sredinama već i u gradskim centrima. Ipak, češki jezik su pretežno upotrebljavali pripadnici niže i srednje klase koji nisu imali značajniji politički uticaj. U takvim okolnostima ukazala se potreba za pronalaženjem adekvatnog uzora za njegovo „obnavljanje” i taj uzor su nosioci češkog narodnog preporoda pronašli upravo u antici, tj. u staroj Grčkoj. Prevodeći i imitirajući antička dela, nosioci češkog narodnog  preporoda su pri tome težili da narodnu pismenost uzdižu na osnovama koje su bile nezavisne od sve izraženijih tendencija nemačkog nacionalizma (v. Svoboda 1957, 36).

13. Opširnije o nekim filozofskim stanovištima Palackog u svojstvu njegove inspiracije Platonovim delima, i idejama češkog platonizma, videti u Zumr 2006.

14. Slovenske starine inače predstavljaju prvu obimniju studiju o istoriji i kulturi Slovena čiji je autor slovenskog porekla. Šafarik u ovom delu služeći se istoriografijom ističe ravnopravnost Slovena sa ostalim narodima, odnosno sadržaj knjige obiluje čitavim nizom politizacija. Odmah nakon publikovanja, Slovenske starine su imale priličan odjek kod predstavnika onovremene intiligencije većine slovenskih naroda i značajno su uticale na procese emancipacije slovenskih naroda na prostoru Habzburške monarhije. Opširnije o ovom delu, kao i o ostalim Šafarikovim istoriografskim radovima i njihovom značaju u kontekstu slovačkog narodnog preporoda i u procesima stvaranja (sve)slovenskih tradicija, videti u Obšust 2013 i Podolan 2007.

15. U tom kontekstu, Kolar se između ostalog pozivao i na rad dubrovačkog pisca, diplomate, naučnika i rukovodioca Vatikanske biblioteke, Stjepana Gradića (1613–1683) (v. Svoboda 1957, 67).

16. Opširnije o Kolarovim, ali i o Šafarikovim istoriografskim radovima i njihovom značaju u kontekstu procesa stvaranja slovačkog nacionalnog identiteta, videti u Podolan 2007. O značaju ovih radova, kao i drugih radova slavista, slavofila i panslavista za procese konstrukcije slovenstva i izmišljanja (sve)slovenskih tradicija opširnije u Obšust 2013.


Bibliografija

Babić, Staša. 2008. Grci i drugi – antička percepcija i percepcija antike. Beograd: Clio.

Bažant, Jan. 2000. Umění českého středověku a antika. Praha: Koniasch Latin Press.

Dewey, John. 1979. „Neo-humanism”. In John Dewey, The middle works 1899–1924, Volume 7. ed. Jo Ann Boydston, Southern Illinois University Press.

Dimon, Luj 2004. Ogledi o individualizmu: antropološki pristup modernoj ideologiji.Beograd: Clio.

Krejči, Oskar. 2000. Geopolitika středoevropského prostoru. Horizonty zahraniční politiky České republiky a Slovenské republiky. Praha: Ekopress.

Mannová, Elena. 2005. „Myty nie su slovenskym specifikom (Uvod)”. In Mýty naše slovenské, eds: Eduard Krekovič, Elena Mannová, Eva Krekovičová, 7–18. Bratislava: Academic Electronic Press.

Novák, Arne. 1910. Jungmannův článek o klassičnosti v literatuře. Listy filologické XXXVII. Praha. Dostupno na: http://knihovna.phil.muni.cz/dl/books/jungmannuv-clanek-o-klassicnosti-v-literature-novak-1910 , (pristupljeno 15. 7. 2014.)

Obšust, Kristijan. 2012. Idealizovanje antičke Grčke klasičnog perioda kao „kolevke evropske kulture”. Stara Grčka kao univerzalni uzor za stvaranje modernih evropskih nacija. Casca – elektronski časopis za društvene nauke, kulturu i umetnost 1 (1). Dostupno na: http://www.journal.casca.org.rs/2012/12/24/br1-sadrzaj/ , (pristupljeno 15. 7. 2014.)

Obšust, Kristijan. 2013. Konstrukcija slovenstva u politici i nauci:  Stvaranje (sve)slovenskih tradicija, ideološke koncepcije o slovenskom jedinstvu i njihove refleksije.Beograd: Centar za alternativno društveno i kulturno delovanje.

Pospíšil, Ivo. 2004. „Slovanství a střední Evropa.” In Slovanství ve středoevropském prostoru: Iluze, deziluze a realita. Pardubická konference (22.-24. dubna 2004), ed. Dominik Hrodek, 23–35. Praha: Libri.

Rychlík, Jan. 2001. „Bitva na Bílé hoře a mýtus o třistaleté porobě (transformace mýtu v dějinném vývoji)”. In Literární mystifikace, etnické mýty a jejich úloha při formování národního vědomí: sborník příspěvků z mezinárodní konference konané ve dnech 20. – 21. 10. 2001, ed. Blanka Rašticova, 85–93.́ Uherské Hradiště: Slovácké muzeum.

Settis, Salvatore. 2006. The Future of the “Classical”. Cambridge: Polity Press.

Skerlić, Jovan. 1906. Omladina i njena književnost (1848–1871) Izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba. Beograd. Štampano u državnoj štampariji kraljevine Srbije.

Smit, Antoni D. 2010. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek.

Svoboda, Karel. 1957. Antika a česká vzdělanost od obrození do první války světové.Praha: Nakladatelství ČSAV.

Šoltés, Peter 2004. „Stereotypy o uhorských Slovanoch v uhorských a nemeckých cestopisoch a tzv. štatistikách na konci 18. a v prvej polovici 19. storočia”. In Slovanství ve středoevropském prostoru: Iluze, deziluze a realita. Pardubická konference (22–24. dubna 2004), ed. Dominik Hrodek, 73–91. Praha: Libri.

Varcl, Ladislav. (ed.) 1978. Antika a česká kultura. Praha: Academia.

Vlček, Radomír. 2011. Slovanství a panslavismus v 19. a 20. století. Odlišnosti české a ruské podoby. Dostupno na: http://www.moderni-dejiny.cz/clanek-slovanstvi-a-panslavismus-v-19-a20-stoleti-odlisnosti-ceske-a-ruske-podoby-2160/ , (pristupljeno15. 7. 2014.)

Zumr, Josef. 2006. Úloha antiky v národním obrození. Listy filologické 1-2 (129): 177–188.

Žilinkova, Tatiana. 2010. Panslavizmus a austroslavizmus: dve koncepcie riešenia postavenia Slovanov v Európe a v habsburskej monarchii. Historia Nova 1 (1): 51–64.


Summary

This paper analyzes influence of the 19th century dominant perception of Greek classical antiquity and of Ancient Greece as the „Cradle of European Culture“ on the construction process of  Slavdom and on the ideology of Pan-Slavism. The basic characteristics of the influence of idealization of Ancient Greece on the construction process of the Slavic pan-national identity, namely on the creation of the conception of all-Slavic reciprocity and on ideology of Pan-Slavism during the first half of the 19th century, have been considered. Accordingly, the properties of influence of contemporary West-European tendency of idealization of Greek classical antiquity on the works of the leading Slavists and Slavophiles, i. e. on the works of the key figures of the Slovak and Czech national revival, have also been analyzed. In addition, this paper also indicates certain aspects of the perception of antiquity in Czech Republic and other slavophone territories between the 14th and 18th century. 

Key words: Slavdom, Pan-Slavism, collective identity, perception of classical antiquity, invention of tradition. 


IZVOR: Naučni rad publikovan 2014. godine u trećem broju Časopisa za društvene nauke, kulturu i umetnost – CASCA (ISSN: 2334-6973 Online / UDK: 316.75(=16:=14 02)(437.3)”13/18″ 327.39(=16)(437.3)”13/18″ 930.85(437.3:38)”13/18″)


– POČETAK STRANE –